У тексту „Зашто су пали Стубови?“ Срђана Тешина, објављеном 15. септембра у дневном листу Блиц, између осталог, пише:
А оснивач Предраг Марковић је, још пре Сајма књига, раволтиран налазима Агенције за борбу против корупције, решио да прода „Стубове“ за динар, уз услове да купац има бар једногодишње искуство у издаваштву, да је капитал с подручја Србије, Црне Горе или Републике Српске и да поштује уређивачки концепт и предузете обавезе. Како се и очекивало, „Стубове“ нико није купио.

Марковић је оптужен за „могући сукоб интереса“ и „неспојивост две функције“ иако је неспорна чињеница да он од 2001. године није држао управљачка права, да се, када је изабран за министра културе, „Стубови“ нису јавили ни на конкурс министарства за откуп књига за фондове јавних библиотека, као и да су у то време затварани продајни објекти „Стубова“. Последице оваквог пословања су биле катастрофалне, а највећу штету су претрпели запослени, аутори и, на концу, читаоци.
Поводом наведеног дела текста који код читалаца, можда, може да остави погрешан утисак да је Агенција за борбу против корупције, поступајући у складу са законским овлашћењима, допринела пословном краху „Стубова културе“, Агенција подсећа:

• Решење којим се Предрагу Марковићу, тадашњем министру културе, информисања и информационог друштва, одбија захтев за давање сагласности за истовремено обављање уредничког посла у издавачком предузећу „Стубови културе – време књиге“ д.о.о. Београд донето је 14. јуна 2011. године, јер је оцењено да може, као ресорни министар, да дође у ситуацију да директно одлучује о правима и обавезама издавачке куће у којој намерава да настави са обављањем посла уредника.

• Мера јавног објављивања одлуке о повреди Закона о Агенцији изречена је Предрагу Марковићу 21. марта 2013. године, јер је у спроведеном поступку несумњиво утврђено да је имао приватни интерес који је утицао на доношење одлуке о додели средстава издавачким предузећима и ауторима који самостално издају своје књиге, а на основу које је „Стубовима културе“ уплаћено 1.171.903,12 динара за публикације испоручене јавним библиотекама на територији Републике Србије. Као први човек министарства културе, Предраг Марковић био је дужан не само да избегне доношење одлуке, односно закључивање уговора са издавачком кућом чији је он једини власник, већ је био дужан (када је одлуку већ донео, односно уговор закључио) да о сукоба интереса који је у наведеној ситуацији имао, писмено обавести Народну скупштину Републике Србије и Агенцију за борбу против корупције. Предраг Марковић своју законску обавезу није испунио.

• Агенција за борбу против корупције никада није оспорила да је Предраг Марковић своја управљачка права пренео на Весну Тешић Миловановић, директорку „Стубова културе“.

Међутим, преношењем управљачких права у привредном друштву, по основу власништва, не преноси се и право на добит коју то привредно друштво остварује. Тако, ни Предраг Марковић није изгубио право на добит коју је оставаривало привредно друштво „Стубови културе“, што значи да је имао приватни интерес који је закључењем наведеног уговора претпоставио јавном интересу, који је био дужан да штити као министар културе.

Одлука власника „Стубова културе“ да своју, реномирану, издавачку кућу прода за динар не може се доводити у везу са поступцима које је Агенција за борбу против корупције водила против министра Предрага Марковића.
Агенција није, и не може бити, одговорна за „катастрофалне“ последице пословања
„Стубова културе“, нити за „штету“ коју су тиме претрпели запослени, аутори и читаоци, како то инсинуира аутор текста.